Zov jadrana

„Da mi je neko pre tri dana pričao… Rekla bih mu da je lud.“

Sećaš li se želje? Autentične želje od koje ti kroz celo telo prođu žmarci. Ili ti se provali rupa u srcu – nešto kao fizičko nedostajanje. Nešto što nemaš pojma kako da ostvariš dok jurcaš za prepunom dnevnom TO DO listom, dok ti sve deluje bezlično, isprazno ili kao moranje. I ta iskra želje… Onda počnu da se dešavaju slučajnosti, kao putokazi. A ti imaš hrabrosti da kreneš za njima…

Ovo je nestandardna ljubavna priča, putopis, a najviše priča o potrazi za ličnom autentičnošću – misija da svoj život vratiš sebi. Ispričana je kroz senzualan, taktilan jezik i unutrašnji monolog toka misli punih samokritike, otkrivajući trenutke uvida i promene svesti.

Zorana je inženjerka u ranim tridesetim, zaposlena u IT korporaciji, sa radnim vremenom od devet do pet. Trenira trčanje, pokreće sopstveni kurs organizacije vremena, putuje, planinari, ima veliki krug prijatelja i nada se novoj ljubavi. Zvuči ispunjeno, i bila bi, da nije oblaka samokritike koji je prati šta god radila. San koji je sanjala o Jadranu probudio je u njoj fizičku želju – da posle mnogo godina ponovo ode u Herceg Novi. Stvarnost na moru dobija drugu dimenziju kada joj se u život vrati čovek koji je pre deset godina u njoj probudio vatromet osećanja. Zorana po prvi put doživljava da život može biti lep, ušuškan i topao – a ona dovoljna – kao žena. Povratkom u Beograd, sagledava svoju svakodnevicu u potpuno drugom svetlu – magija iščezava uprkos njenom trudu da je sačuva. Vođena idejom da su njena osećanja njena, kreće u potragu za načinom da kreira sebe i osećaj iz Herceg Novog i u Beogradu.